MainMenu

x
Anastasija  Grujić

Anastasija Grujić

16.04.2018 | 13:02

Kako sam postala YT Zvezda?

Neke stvari se prosto ne mogu isplanirati, niti očekivati. Ljudi kazu da su baš te stvari u životu najlepše. Kažu i da se sve dešava sa razlogom, i da svaka stvar u našem životu ima svoje ZAŠTO i ZATO. Ali to dok se baš vama ne desi, ne možete u to da poverujete. Tako je upravo krenula i moja priča, koja mi je iz korena promenila život.

Svi mi kao mali maštamo da budemo super zvezde, da se pojavljujemo na televiziji i da delimo autograme ljudima na ulici dok se lagano setamo kroz grad. Kao i svaka devojčica, i ja sam maštala tako nešto. Samo sam imala par malih tehničkih problema na putu ka tom snu. Nisam znala ni da pevam, ni da glumim, sport koji sam trenirala nije bio tako popularan da bi iz njega izvukla nešto što ide na tu stranu. Bila sam jako visoka i mršava. Znate i sami da sve babe i tetke u porodici kad vide malu, mršavu i visoku devojčicu odmah kažu: Ti si za manekenku.



 



Negde je i meni to bilo u glavi da je možda to poziv kome treba da se odazovem. Prošlo je dosta vremena od tad kada smo pričali na tu temu,  vratila sam se svojim obavezama, treninzima, takmičenjima da sam čak na to i zaboravila. Sve dok jednog dana nisam šetala sa mamom jednim beogradskim tržnim centrom i nije nas zaustavila jedna žena. Visoka, smeđe kose, mršava, pitala je moju majku da li bi ona pristala da ja potpišem ugovor sa njenom agencijom. Za mene je to bio šok. Tek tako iz vedra neba, da me neko zaustavi i baš mene od svih devojaka u tom tržnom centru pita za tako nešto, bilo mi je nestvarno. Moja majka ju je gledala vrlo začuđeno i bez ikakve ekspresije na licu, pokušavajući da je analizira i profiliše, jer moja mama je kriminolog po struci, i sve joj je to zvučalo kao početak jednog njenog svakodnevnog slučaja na poslu. Nakon što je moja mama videla papire agencije, pristala je da odemo na razgovor u njihovo sedište. Ja mala, mršava devojčica odjednom imam priliku da postanem svetski model. Osmeh mi se nije skidao sa lica.



Otišli smo na taj sastanak, i pričali sa njima, dogovorili se oko svega, oko obuke za mene i daljih mogućih poslova. To sam radila 2-3 godine na našem trzistu, pošto moja mama nije dozvoljavala odlazak u inostranstvo.



Nakon svega čemu sam tih godina prisustvovala, prestala sam sa modelingom i moja mama je izuzetno srećna zbog toga. Polako se bližio Božic i mene su moji roditelji pitali sta želim kao poklon. Zatražila sam BLOG. Mama me je pogledala, sa čuđenjem, jer je svakako sve očekivala samo blog ne. Objasnila sam joj da će to da bude zamena za modeling, gde ću moći svoju kreativnost da ispoljim na pravi način. Nije se odupirala. Poklonila mi je gotov blog, ne sluteći šta me čeka iza tog poklona.



U početku sam ja tu pisala za sebe, fotografisala sam amaterski, sa telefonom. Svaki dan sam ulazila da vidim koliko ljudi je danas posetilo moj portal. Nisu me svi podržavali u tome. Većina se ismevala, jer za njih je to bila sramota da ti nesto radiš, a da tvoj rad mogu da vide svi ostali. Nisam se puno osvrtala na to.



Posle 6 meseci, otišla sam sa roditeljima na Blogomaniju u Maribor. To je bio tek šok za mene, jer ja nisam znala nikog iz tog mog novog sveta. Ljude koje sam tamo upoznala su mi postali prijatelji za ceo život. Ljudi od kojih sam naučila dosta toga. Osobe od kojih i dan danas učim. Tada su me Ruža Rupić, Marija Žeželj i Jana Dačovic naterale da otvorim YouTube kanal, iako sam se ja jako protivila tome. Nisam mislila da ću ja to moći da iznesem, ali ja sam osoba koja retko koji izazov odbija.



Prvi video smo snimili tamo, u Mariboru, za Janin kanal. To mi je bilo izuzetno zabavno i inspirativno I dan danas volim da pogledam taj video.



Kad smo došli u Novi Sad, našla sam se sa Marijom i snimili smo prvi video za moj kanal, gde sam ja bila toliko uplašena.  Nisam znala ništa. Ni to kako treba video da počne ni da se završi, kako se edituje, koliko treba da traje i tako dalje.  Gledala sam druge YouTubere kako oni to rade, sedela ispred ogledala i pričala dok nisam naučila. Nisam imala ni kameru, ni svetla. Ništa. Samo dobru volju i neki osećaj da to zaista treba da radim.



Sada, nakon 2 godine, sedim za laptopm i pišem vama ovaj članak o tom mom putovanju koji mi je promenio život. Koliko sam zahvalna sebi što sam uopste otpočela ovako nešto, toliko sam zahvalna i vama, ljudima koji me prate i podržavaju, jer da nije bilo vas, ne bi bilo ni mene.



Osecaj kada stvoriš nešto svojim radom i trudom, kada te ljudi zaustave na ulici  da te upoznaju je neopisiv.



Ovo je mesto i gde sam shvatila rečenicu sa početka teksta. Sve ima svoje ZAŠTO i ZATO. Sve se dešava sa razlogom, samo taj razlog mi vidimo pre ili kasnije. Pratite svoj instinkt i zapamtite da sve dolazi od vas, vašeg truda i rada!



 


Anastasija

16.04.2018. 20:10

Definitino najlepša youtuber-ka..?

Filip Andonov

17.04.2018. 09:57

Pre svega da kazem da najvise volim plazmu a onda da kazem da bi hteo da dobijem ovaj komp zato sto igram na veoma slabim laptopu jedva podrzava igrice ja bi hteo da kupim novi racunar ali je skapo tako da srecno svima.