MainMenu

x
PC AXE

PC AXE

16.10.2018.

Zašto volim Balkan Tube Fest?

Kada me pitaju: „Šta ti je motivacija? Šta te pokreće? Šta te čini srećnim?“ ne postoji jedan univerzalni odgovor.

I dobro je da ne postoji, jer to samo govori u prilog tome da je čovek (dakle i ja) jedno multifunkcionalno, ambiciozno, emotivno i nadasve inteligentno biće, koga čine mnoge kockice odnosno delovi (da nismo obične, plastične figurice, već ceo set kockica).





Šta tebe „vozi“, šta ti voliš? Ti, ti, tebe pitam, ti koji čitaš ovaj tekst? Šta se na kraju dana broji? Novac, slava, užitak bilo koje vrste?  Obrni okreni, na kraju dana svi mi imamo neku priču, a te priče su ono što se u mom sistemu vrednosti broji. Što je priča veća i lepša, to osećaj sreće kod mene proporcionalno raste. Priča mora da bude iskrena i prava,  kako ne bi pokvarila iskreni osećaj sreće, a jedna takva priča je BTF.



Elem, ono što me čini zaista srećnim je kada se probudim i vidim lica svojih klinaca. Ne postoji ništa lepše od tog trenutka, baš tada, baš tog momenta! I polazeći iz te perspektive, poželeo sam da tu sreću podelim i sa drugima kroz BTF.





Ne, naravno da im ne dovodim svoju decu u svitanje i da im ta slika bude prva kada se probude i vide ih, ne.  Ideja je da i drugi imaju taj isti, savršeni osećaj u stomaku kada pored sebe vide nekoga koga vole, kome se dive, ko im je drag, bilo da su u pitanju sopstvena deca ili, u ovoj današnjoj priči – jutjuberi.



Klinci kada ih vide, kada se sa njima fotografišu, dobiju autogram, razmene ideju... ta slika ni jednog roditelja, ali ni jedno dete ne može da ostavi ravnodušnim, pa ni mene, iako sam i sam jutjuber. Sve to bi trebalo kristalno da shvatam jer sam i jedan o autora BTF-a, ali ipak  ne razumem. Ne postoje reči koje mogu to da objasne, jer je reč o čistoj emociji, a emociju je najteže preneti na papir. To jednostavno treba doživeti, a od tih emocija nastaju najbolje priče.  





Balkan Tube Fest je, između ostalog, nastao iz razloga stavljanja jutjub scene u mainstream tokove, ali  pre svega iz čiste empatije i potrebe da se naša ljubav prema ovom vidu komunikacije i edukacije prenese i na druge. Ove godine BTF je imao posebnu draž. Na manjem prostoru od prošlogodišnjeg (beogradskog BTF-a) bio je skoro podjednak broj klinaca, ali ovaj put svu tu decu i njihove roditelje mogao sam da sagledam u jednoj celoj, šarenoj i veseloj slici. BTF je započet kao jutjub festival, a polako je prerastao u porodičan događaj.





Veliki, svetao prostor,u kome kada se popneš na sprat vidiš košnicu malih i velikih ljudi koji zuje od punkta do punkta, od aktivacije do aktivacije, od poklona do poklona, grickajući keks, noseći telefone za fotkanje i papire za potpise, šireći ludačku energiju koju samo deca i roditelji zajedno mogu da imaju. A ti, ako si pametan, tu energiju samo upijaš, i skupljaš je za naredne projekte i poduhvate, smišljaš nove ideje i trudiš se da BTF bude bolji!





Ono što je u celoj priči jako bitno je to da se svake godine trudimo da pored zabave pružimo i kvalitetan edukativni program – teme koje će podjednako biti zanimljive i deci, ali i roditeljima. Ove godine razgovarali smo na temu nasilja na internetu, električnoj energiji, kvalitetu sadržaja, moralu i samoj međuljudskoj komunikaciji. Jedan od meni dražih panela bio je upravo taj – o očuvanju i prenošenju električne energije i zašto je bitno da svi, bez obzira na uzrast, shvatimo suštinu problematike. Svaki panel bio je izuzetno posećen, što mi dodatno govori da su deca željna znanja i informacija, a to me čini dodatno srećnim.





Momenat kada shvatiš da svi uživaju: klinci sa svojim junacima i uzorima, roditelji u sreći svoje dece, a ti u svemu tome skupa – e to je prava pobeda ovog festivala. Na kraju, shvatim da iz BTF-a svaki put izađem punog srca, kao pobednik, jer znam da smo napravili pravu stvar, stvar u kojoj svi zajedno možemo da uživamo. A kada se taj događaj završi, možemo da odemo kući sa osmehom na licu i da pričamo priče sa BTF-a.



Na kraju dana ostaju samo priče, šta god da uradimo, a ja imam jednostavno pitanje: Zašto ne bismo pričali samo dobre priče koje nas čine srećnim?



Dušan Srbljak